Драга децо! Сваки тата вам прича своје бајке, које је он некада читао или чуо од својих родитеља. Али се веома често дешава да се тата сећа или дела бајке, или се уопште ничега не сећа, осим имена главног јунака и тада он почиње да измишља своју сопствену бајку, па још и бољу од оне, коју је некада читао.

Тако се ето и родила серија бајки које је један тата причао својој вољеној деци, а она су слушала свако вече, и то са таквим интересовањем да је тај тата одлучио да те бајке исприча и вама. Стога се оне и називају ”татине бајке”. А ако вам се оне свиде и ако зажелите да сазнате шта је било даље, напишите томе тати или замолите свога тату и добићете нову серију бајки, које ће бити још интересантније, поучније и забавније. А још боље ако ви сами саставите своје бајке и пошаљете нама у редакцију, ми ћемо их обавезно штампати, да би их и друга деца могла прочитати и радовати се заједно са вама успесима јунака тих бајки.

Са великом љубављу према вама и поштовањем према вашим родитељима – аутор ”татиних бајки”.

I. Бајка о цару Агатону и Приморском Царству

Живео некада цар Агатон. Владао је он у Приморском Царству. Царство је било мало: три шуме, две речице и једна мочвара где су јаребику брали. Оно се простирало на обали огромног мора, зато се и називало Приморским. Морем су бродови пловили, робу возили. У царству су била два града и осам села. Престоница царства се звала Караш. Тамо се налазио царски дворац, где је цар живео, суд судио, стране амбасадоре примао. А такво необично име престоница је добила зато што је стајала на обали Карашевог језера у коме је караша било тушта и тма. Сваког јутра рибари су одлазили да лове караше, али се њихов број није смањивао. Цару се никако није допадало што се престоница тако назива. Желео је да се она назива некако озбиљније. Можда Витезград, можда Град Јунака, а можда, да се једноставно, у његову част, престоница назове град Агатон. Последња варијанта му се највише свиђала. Али од свега ништа није испало. Ма како да је цар нарећивао, људи су стално престони град Карашем називали. У престоници се налазила висока кула. У тој кули је живео летописац. Он је записивао све, што се у царству дешавало. Читава кула је била закрчена орманима, где су књиге стајале. У тим књигама била је записана читава историја Приморског Царства од древних времена, управо од оних времена кад је силни јунак Славодол довео до Карашевог језера своје племе и основао град Караш. Било је то тако давно, кад летописи нису били записивани у књигама, вец у свицима.

У престоници је била школа. Учили су тамо дечаке разним наукама. Том се школом Агатон веома поносио. ”Ми имамо просвећено царство” – говорио је. – ”Ми имамо школу и науке се развијају. А наши суседи то немају, значи, они су неписмени варвари”. Али девојчицама је било забрањено да иду у ту школу. Агатон је сматрао да су жене глупље од мушкараца и да не треба да уче. Много пута га је молила његова ћеркица Аљонушка: ”Тата, пусти ме у школу, хоћу да учим да читам и пишем, књиге да читам!” Агатон је није пустио.

– Код куће седи! Учи пређу да предеш и кошуље да везеш! То ти је сва школа! – одговарао је.

Други град је на мору стајао. Био је он тако мали да не можеш разабрати, град ли је, село ли је. Па су га прозвали Малиград. Било је тамо пристаниште, где су трговачки бродови пристајали. И још једно пристаниште у малом мирном затону, где су стајала два ратна брода цара Агатона. Веома је желео Агатон да има огромну морску флоту, царство је, међутим, засад имало снаге само за два бродића.

Био је у Малиграду светионик. Захваљујући њему бродови су на мору пут налазили, подводне хридине обилазили. Била је још и школа за навигацију. Учили су тамо бродовима да управљају, према звездама пут на мору да налазе, са бурама да се боре. И још су учили да бродове граде, да би по мору брже од ветра летели.

Живела су у Приморском Царству три добра чаробњака. Један је умео звери и људе да лечи. Познавао је он све траве и корење, сва чудотворна бајања која бољке истерују. Није било такве болести коју тај чаробњак не би могао победити. Други је умео временским приликама да управља. Кад је била суша – кишу на небу је скупљао, кад су кише дуго падале – црне облаке је разгонио. Могао је буру на мору умирити, једра брода чаробним ветром надути.

Помагали су чаробњаци људима, многе животе су спасавали. Некога су од страшне болести излечили, нечији брод су од неминовне пропасти на хридинама за време буре спасили.

Живео је у царству тречи чаробњак, по имену Силантије. Био је он веома стар и мудар. Чаробњаштво је Силантије учио у школи за чаробњаке на зачараном острву. Имао је он много знања и увек га је радо делио са другима. Само се чаробњаштвом готово није ни бавио, говорио је да је већ стар.

Живео је цар Агатон мирно, са суседима је био у пријатељству. А имао је четворицу суседа: једно царство, два краљевства и мрачну непроходну шуму. Причало се да у тој шуми, у њеном најзабитијем делу, живи Змај Горинич. Само то нико није тачно знао, зато што се нико жив отуда није вратио.

Суседни цар се звао Вартоломеј. У његовом царству био је само један град. Али је ипак у том граду жагорила огромна пијаца где су људи из разних земаља долазили да тргују. Велику добит је она доносила. Богатио се цар Вартоломеј.

Другог суседа су прозвали краљ Краб. Био је он мали и дебељуцкаст. Али су зато Крабове руке биле дуге, налик на кљешта рака. И као прави краб трудио се да што више блага својим кљештима приграби и у свој дворац одвуче. Ударио је становницима страшно високе порезе и тешке намете. Сиромашно се живело у његовој земљи.

Трећи сусед био је краљ Мечиар. Он је веома волео оружје. На свим зидовима краљевог дворца висило је грдно мноштво мачева и копаља. Подизао је он свуда замкове и тврђаве. Мечиар је био огромног раста, дивовске снаге и маштао је да све суседе покори. Зато је скупљао силну војску. Под своју заставу је сазивао витезове са свих страна. Само то је дуг и тежак посао, тако да он ни до дан-данас никога није напао.

Море је у тим крајевима лети било топло и пријазно, дечица су волела да се у њуму купају, рибу да лове. Али су зато зими налетале страшне буре, бродове су потапале.

Лопова и разбојника од памтивека у Приморском Царству није било. Људи нису закључавали врата, увек су се гостима радовали.

Имао је цар кћер, а друге деце није имао. Док је била мала, сви су је звали Аљонушка, а кад је порасла, у такву неописиву лепотицу се расцветала да су је почели звати Јелена Прекрасна. Све би било у реду да је била послушна. Да шије и кува није волела, волела је да на коњу по пољима јури, на броду по мору да плови. Но главни проблем је био у томе што Агатон никако није могао да је уда. Ни са једним прекоморским принцем није се слагала. Многи су долазили да је просе, само их је све одбила. Ниједан јој није добар: један је глуп, други шкрт, трећи слабе телесне грађе, четврти бродом по мору пловити не може. Отац цар је сасвим пао у очај. Најзад је дигао руке и рекао: ”Сама себи тражи мужа. Кога нађеш, нек ти и буде”.

II. Будалица Иванушка и чаробни коњ

Живео у Приморском Царству сељак. Жито је гајио и на пријаци продавао. Није био богат, али није никад и оскудевао. Имао је три сина, двојица су била паметна, а трећи, најмлађи, будала, па су га сви звали – будалица Иванушка. Свима се свиђало што је он будала. Старија браћа нису хтела наследство са њим да деле, јер будали